Video-nadzor zaposlenih u Srbiji: vodič za poslodavce

 

Potreba za bezbednošću – podataka, imovine, ljudi – dovela je do toga da se poslodavci redom odlučuju na postavljanje video-nadzora u svojim poslovnim prostorima. Međutim, snimanje zaposlenih nije samo tehničko, već i pravno pitanje.

Video-nadzor zaposlenih se direktno dotiče prava na privatnost i pravila o zaštiti podataka o ličnosti. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) prepoznaje video-nadzor zaposlenih kao oblik obrade podataka. Ako se on ne sprovodi u skladu sa zakonom, poslodavac može snositi ozbiljne posledice.

U nastavku dajemo odgovore na najčešća pitanja poslodavaca u vezi sa video-nadzorom zaposlenih u Srbiji.

1. Da li je video-nadzor zaposlenih uopšte dozvoljen?

Da, video-nadzor zaposlenih je dozvoljen, ali samo pod određenim uslovima.

Naime, ne postoji konkretan propis koji reguliše video-nadzor poslovnog prostora, već se zaključci izvlače iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i uporedne prakse.

Osnovni princip je da poslodavac mora imati opravdani interes za postavljanje kamera. U svakom konkretnom slučaju treba sagledati šta je opravdani interes. To bi značilo da mora postojati realna potreba da se određeni deo prostora nadzire radi zaštite lica, imovine, poslovnih tajni ili bezbednosti. Istovremeno, taj interes poslodavca ne sme narušavati dostojanstvo, privatnost i druga prava zaposlenih.

Video-nadzor zaposlenih mora biti:

• proporcionalan cilju koji se želi postići – potreba za bezbednošću opravdava zadiranje u privatnost zaposlenih u neophodnoj, minimalnoj meri (npr. nadzire se šalter, ali ne i prostorija u kojoj zaposleni ostavljaju jakne)
• ograničen samo na neophodne delove prostora – nikako ne nadzirati delove koji samo narušavaju privatnost i nisu relevantni za svrhu zaštite (primer, toaleti, čajna kuhinja i sl.)
• unapred najavljen i jasno obeležen – neophodno je isticanje da je određeni prostor pod video-nadzorom, ali je svakako potrebno i konkretnije informisanje zaposlenih
•  

2. Koji su opravdani razlozi za video-nadzor zaposlenih?

Prema praksi i tumačenju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, opravdani razlozi za video-nadzor zaposlenih mogu biti:

• Zaštita imovine i vredne opreme (npr. nadzor nad ulazima, kasama, serverima)
• Bezbednost zaposlenih i posetilaca (posebno u prostorima s velikim prometom ljudi)
• Kontrola pristupa prostorijama sa poverljivim podacima (npr. arhive, IT odeljenja)
• Preveniranje nezgoda u rizičnim radnim okruženjima (npr. pogoni, magacini)

Međutim, nadzor radi praćenja efikasnosti zaposlenih, njihovog ponašanja ili prisutnosti na radnom mestu nije dozvoljen. Takav nadzor se smatra zadiranjem u privatnost i narušava dostojanstvo radnika.

3. Šta poslodavac mora da uradi pre uvođenja video-nadzora?

Pre uvođenja video-nadzora, poslodavac ima nekoliko obaveza:

• Procena opravdanosti: Mora se sprovoditi tzv. test balansiranja interesa, kojim se ocenjuje da li je video-nadzor stvarno nužan i da li postoji blaža mera kojom se može ostvariti isti cilj.
• Donošenja Akta o proceni rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja izrađen u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju
• Obaveštavanje zaposlenih: Zaposleni moraju biti obavešteni o postojanju nadzora, pravnom osnovu, svrsi, dužini čuvanja snimaka i pravima koja imaju.
• Označavanje prostora: Prostor pod nadzorom mora biti jasno obeležen nalepnicama/simbolima kamere i odgovarajućim tekstom.

Po potrebi, preporučuje se pribavljanje mišljenja Poverenika, naročito ako je reč o složenim sistemima nadzora.

4. Da li je potrebna saglasnost zaposlenih za video-nadzor?

Na ovo pitanje se ne može odgovoriti samo odrično ili potvrdno.

Kako smo gore pomenuli, nema specifičnog propisa koji uređuje video-nadzor zaposlenih, pa se odgovori na mnoga pitanja moraju tražiti u postojećim zakonima. Dakle, saglasnost zaposlenih za video-nadzor poslovnih prostorija nigde nije definisana kao obaveza za poslodavca, naročito ako poslodavac ima legitimni interes za uvođenje video-nadzora.

Međutim, Zakon o radu naglašava zaštitu dostojanstva i ličnog integriteta zaposlenog, kao i to da je poslodavac dužan da zaposlenog informiše o uslovima rada. Shodno tim odredbama, poslodavac bi trebalo da zaposlenog obavesti o video-nadzoru i zatraži njegov pristanak.

Dilema je, međutim, da li će poslodavac koji ne dobije pristanak zaposlenog svakako organizovati video-nadzor.

To, naravno, zavisi od samog poslodavca. Ali, pretpostavka je da će poslodavac posegnuti za svojim legitimnim interesom i nakon obavljenog testa balansiranja u kojem se utvrdi da je nadzor nužan i opravdan – svakako uvesti video-nadzor.

Sa druge strane, ako poslodavac ne može dokazati da postoji opravdan interes za video-nadzor, ni pristanak zaposlenog neće „legalizovati“ nezakonit nadzor.

5. Koji delovi radnog prostora se mogu snimati?

Video-nadzor je opravdan samo u onim prostorima za koje postoji realna potreba za bezbednošću i zaštitom.

Primera radi:

• Dozvoljeno nadgledanje: ulazi i izlazi, hodnici, magacini, prostor oko kasa, javne površine
• Zabranjeno nadgledanje: toaleti, garderobe, prostorije za odmor, kuhinje, prostorije za pauzu

Kamere se ne bi smele postavljati u prostorijama gde zaposleni imaju opravdano i razumno očekivanje privatnosti, a ne postoji niti jedan razlog za nadgledanje osim merenja njihove produktivnosti. Poslodavci moraju osmisliti svoje metode za proveru produktivnosti koja ne uključuje obrađivanje podataka o ličnosti.

Osim toga, kada se prostor i opravdano nadzire, treba birati ugao i opremu koja snima što manje lica, samo ono koliko je to nužno.

6. Koliko dugo se smeju čuvati snimci?

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne propisuje tačan rok za čuvanje snimaka video-nadzora, ali predviđa princip ograničenja čuvanja podataka.

U praksi:

• minimalno: 30 dana (po Zakonu o privatnom obezbeđenju)
• maksimalno: onoliko koliko je nužno za ostvarenje svrhe zbog koje su podaci prikupljeni

Poslodavac bi trebalo da u internim aktima definiše rok čuvanja i proceduru brisanja snimaka. I ova pitanja su osetljiva jer uvek ostaje dilema da li su i izbrisani snimci zapravo trajno obrisani.

7. Ko ima pravo da vidi snimke?

Pristup snimcima mora biti strogo ograničen. Pravo uvida imaju samo ovlašćena lica u firmi, kao i nadležni organi (npr. policija, sudovi) u zakonom predviđenim situacijama.

Poželjno je:

• voditi preciznu evidenciju o pristupima snimcima (ko, kada i zbog čega ima uvid u zabeležene snimke)
• uvesti tehničke i organizacione mere zaštite (lozinke, kontrola pristupa, fizička zaštita servera)

Uvid u snimke ne sme biti omogućen trećim licima bez pravnog osnova, o čemu je potrebno konsultovati se stručnjakom u svakom konkretnom slučaju.

Zaključak

Video-nadzor zaposlenih nije zabranjena praksa, ali bi trebalo da bude strogo regulisana. Poslodavci moraju naći balans između svojih poslovnih interesa i prava zaposlenih na privatnost i dostojanstvo.

Nepoštovanje propisa o video-nadzoru može dovesti do visokih novčanih kazni, gubitka ugleda i narušenih odnosa u kolektivu.

Zato pre nego što instalirate kamere za video-nadzor zaposlenih, proverite:

• Da li je svrha snimanja opravdana?
• Da li postoji blaža mera koja može zadovoljiti istu svrhu kao video-nadzor zaposlenih?
• Da li ste pravilno obavestili zaposlene?
• Da li čuvate podatke u skladu sa ZZPL-om?

Ako niste sigurni da li su vaši postupci u skladu sa zakonom, konsultujte se sa stručnim licem.

Advokatska kancelarija Petrović Mojsić & Partneri