BLOG

UTICAJ COVID-19 NA ARBITRAŽNI POSTUPAK

Gotovo da nema sfere koja već nije osetila ili će tek osetiti posledice virusa COVID-19. Sudski postupci u Republici Srbiji su osetili promenu donošenjem Uredbe o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine („Službeni glasnik RS“, broj 38 od 20. marta 2020. godine) kojom je uveden prekid toka rokova zastarelosti za izjavljivanje pravnih lekova, podnošenje tužbi i dr. Takođe, za vreme trajanja vanrednog stanja ročišta u svim postupcima su po Zaključku Visokog saveta sudstva od dana 18.03.2020. godine odlagana.

Kako je pojava virusa COVID-19 uticala na arbitražni postupak?

Promene je svakako najviše osetila međunarodna arbitraža koja nije vezana za teritoriju jedne države i čiji učesnici mogu biti iz različitih država. Imajući to u vidu, jasno je da usled ograničenja, pa čak i zabrane kretanja između država, nije bilo moguće održati sva predviđena i zakazana ročišta.

Slična situacija je i sa domaćom arbitražom, gde se kao glavni problem javlja zabrana okupljanja određenog broja ljudi u zatvorenim prostorijama. A kako se najčešće na ročištu pojavljuje veće sastavljeno od 3 arbitra, stranke, a po potrebi i svedoci, veštaci i prevodioci, jasno je da ni domaće arbitraže nisu bile u povoljnijem položaju od međunarodnih.

Međutim, arbitražne institucije uspešno rešavaju problem koji se pojavio putem tzv. virtuelnih ročišta. Već krajem januara u Italiji, kada se još korona virus nije mnogo pominjao u Evropi, dolazi do virtuelnog saslušanja svedoka u tzv. hibridnoj arbitraži.

Održavanje virtuelnih ročišta nije novina, ovakav način održavanja ročišta javlja se kroz istoriju još tokom 1990-ih godina, imajući u vidu da su se postupci pred Haškim tribunalom vodili na taj način, s tim što takva opcija saslušavanja nije često korišćena. Korona virus je sada ponovo oživeo tu mogućnost, koja se može različito argumentovati.

Jedna od mana virtuelnih ročišta je u tome što prilikom unakrasnog ispitivanja svedoka arbitri ne mogu da gledaju svedoka u oči, te je teže proceniti po izrazu lica i gestikulaciji svedoka da li govori istinu ili ne. Sa druge strane, svedocima može biti znatno komfornije svedočenje iz svog doma, a arbitrima ostaju snimci virtuelnih saslušavanja, te ih po potrebi mogu preslušati i više puta.

Glavna prednost virtuelnih ročišta je u tome što daju šansu arbitraži da se održi i time da ostvari svoj primat u odnosu na sudski postupak, a to je brzina odlučivanja. Efikasnost i usled vanrednog stanja, kao glavni adut arbitražnog postupka, u praksi oživljava najznačajniju pravnu sentencu – Justice delayed is justice denied (Zakasnela pravda je negiranje iste).

U skladu sa gore navedenim, izgleda da neke od velikih promena koje su nastale nakon pojave korona virusa u praksi nisu nužno negativne, donose nove mogućnosti, te su stranke više nego ranije upućene u koristi moderne tehnologije, imajući u vidu trenutna ograničenja u normalnom održavanju ročišta. Ovo je i velika šansa za domaće arbitražne stručnjake da se lakše prikažu na svetskoj arbitražnoj sceni. Zaključujemo da su virtuelna ročišta posledica do koje je nužno došlo nakon pojave korona virusa, a koja će se sigurno zadržati i u budućnosti.

 

Advokat Mojsić B. Stefan