VEŠTAČKA INTELIGENCIJA I AUTORSKA PRAVA

Opšte je poznata činjenica da pravo “kaska” za savremenim životom. Pravo nije u mogućnosti da reguliše apsolutno sve životne situacije, već samo one najbitnije. Da bi se neka pitanja, kao što je veštačka inteligencija, nametnula kao bitnija u odnosu na druga, potreban je protek vremena. To i jeste glavni uzrok pojave da pravna regulativa kasni u odnosu na svakodnevni život. Međutim, sve aktuelniji problem je to što i svakodnevni život gubi korak za napretkom veštačke inteligencije.

Šta sve može ta veštačka inteligencija?

U poslednje vreme, veštačka inteligencija (Artificial Intelligence – AI) je ostvarila značajnije prisustvo u svakodnevnom životu i radu u umetničkim i kreativnim delatnostima.

Neki od najpopularnijih AI sistema u ovim oblastima su Amper Music, DALL-E i Chat GPT. Amper Music je AI sistem koji može stvarati muziku na osnovu zadatih parametara. DALL-E je AI sistem koji koristi tzv. duboko učenje, kako bi stvorio vizualne sadržaje, a po zadatku koji korisnik unosi u vidu teksta. Njegove mogućnosti uključuju kreiranje umetničkih slika u stilu poznatih slikara, npr. Van Goga, Pikasa i Monea.

Chat GPT, koji je izazvao najveću medijsku pažnju, nalazi svoju primenu u različitim oblastima, uključujući podršku korisnicima, prodaju i marketing, istraživanje i razvoj, obrazovanje i u mnogim drugi oblastima u kojima postoji potreba za efikasnom i personalizovanom komunikacijom sa korisnicima.

Kako onda da razlikujemo sadržaj koji stvori veštačka inteligencija?

Najezda novih mogućnosti svakako jeste olakšala ljudima svakodnevne zadatke, počev od sastavljanja mejlova do osmišljavanja reklamnih kampanja i strategija, ali je sa sobom povukla i korišćenje AI u svrhu pisanja domaćih zadataka ili seminarskih radova. AMeđutim, važno je imati na umu da ovi alati (posebno besplatni) imaju ograničenja u smislu kvaliteta generisanog sadržaja i stvara se potreba za daljim uređivanjem, u cilju dobijanja zadovoljavajućih rezultata.

Kako sistemi veštačke inteligencije konstantno rade na tome da njihov sadržaj, automatski generisan, bude mimikrija autorskog sadržaja stvorenog od strane čoveka, sve su manje uočljive razlike između ovih tvorevina.

Dostupni su alati za proveru autentičnosti dela, ali nisu svi jednako efikasni u razlikovanju tvorevina AI sistema i autorskih dela. Na primer, neki softveri se fokusiraju na analizu tekstura i drugih vizualnih elemenata kako bi odredili autentičnost, dok drugi koriste složenije tehnike analize podataka i strojnog učenja.

Postoji ideja da dela stvorena od strane AI imaju ugrađen čoveku nevidljiv “watermark”, kako bi se sprečilo da  sistemi veštačke inteligencije “uče” iz ranijih tvorevina veštačke inteligencije, čime bi se nova dela AI programa sve manje ličila na autorska dela čoveka.

Napredak AI i autorska prava

Sve brže napredovanje veštačke inteligencije otvara mnoga pitanja i izazove u svim sferama ljudskog delovanja, pa tako i u pravu.

Pitanje autorskih prava za dela koja stvara AI jedno je od onih koje privlači veliku pažnju javnosti i pravne struke, uz neizbežno i sve aktuelnije pitanje o zaštiti podataka o ličnosti.

Postavlja se pitanje ko je titular autorskih prava kada program samostalno stvori delo ili kada čovek koristi AI strukturu za stvaranje dela. Iako ovo pitanje još uvek nije u potpunosti rešeno u pravnom sistemu, postoje neki slučajevi koji su privukli pažnju medija i javnosti.

U vezi sa pitanjem ko je titular autorskog prava nad delima koje stvori veštačka inteligencija, izdvajaju se dve škole mišljenja. Prvi smatraju da je titular prava tvorac AI sistema, budući da je AI samo alat koji je stvorio čovek. Drugi su stava da bi titular autorskih prava trebalo da bude AI program koji je stvorio rad, jer veštačka inteligencija ima sposobnost donošenja odluka o oblikovanju rada, stoga se može smatrati da ima neku vrstu kreativnosti.

Šta kaže naš zakon?

Važeći  Zakon o autorskom i srodnim pravima navodi fizičko lice kao titulara autorskog prava nad autorskim delom, uz izuzetak filmskog dela, gde se titularom autorskog prava može smatrati i pravno lice – proizvođač, čiji je naziv naznačen na samom delu.

Naš zakon priznaje određena prava pojedinim pravnim licima – proizvođaču fonograma, videograma, emisije i baze podataka; međutim, ova prava su srodna, a ne autorska, te je i predmet zaštite različit.

Zakon o autorskom i srodnim pravima taksativno navodi koja dela se smatraju autorskim. Zakonska definicija autorskog dela ne ostavlja prostor za šire tumačenje, prema kom bi se pronalazak u oblasti tehnike (što AI program jeste) mogao smatrati autorskim delom, budući da se za pronalaske iz oblasti tehnike priznaje pravo patenta.

Imajući u vidu domaću regulativu, prva škola mišljenja ispunjava uslov da titular prava bude fizičko lice, ali je u suprotnosti sa prirodom autorskog prava da titular istog bude neko ko je tek posredno učestvovao u izradi dela, te da nije nastalo kao posledica kreativnog i intelektualnog angažovanja titulara (pod uslovom da tvorevinu AI priznamo kao autorsko delo).

Argument druge škole mišljenja da titular autorskog prava treba da bude AI program koji je stvorio rad jeste legitiman ako se gleda sa stanovišta da titular prava treba da bude subjekat koji je direkno učestvovao u izradi dela.

Nedostatak ovog stanovišta je taj što AI program kao takav nema pravni subjektivitet, te ne može biti nosilac autorskog prava, budući da nije ni fizičko ni pravno lice. Čak i kad bi se prešlo preko toga i priznalo autorsko pravo AI programu, nastao bi niz problema prilikom iskorišćavanja istog, budući da su mnogi programi veštačke inteligencije sposobni da donose racionalne poslovne odluke.

Naposletku, naš zakon propisuje da je autorsko delo originalna duhovna tvorevina autora. Domaća doktrina, specijalizovana za prava intelektualne svojine, zauzela je stav da je neophodan uslov da bi se neko delo smatralo autorskim, da je čovek stvorio svojim radom. Profesori Slobodan Marković i Dušan Popović u udžbeniku Pravo intelektualne svojine su izneli stav da “dela koja su stvorena aktivnošću životinje ili uređaja nisu tvorevine u smislu autorskog prava”.

Šta kaže sudska praksa?

Jedan od poznatijih sudskih procesa u vezi sa ovim pitanjem jeste „Monkey selfie“, spor iz 2015. godine. Majmun je uz pomoć fotografske opreme snimio selfie. Fotograf David Slater, čija je ideja bila da majmun napravi selfi i koji je namestio opremu za ovaj poduhvat prodao je fotografiju, ali je PETA (udruženje za zaštitu životinja) pokrenula sudski postupak protiv njega i samizdat kompanije Blurb, tvrdeći da bi autorska prava na fotografiju trebalo da pripadnu majmunu.

Nakon dugog sudskog procesa, sud je odbacio tužbu PETA-e, tvrdeći da životinje ne mogu da budu titulari autorskih prava u SAD.

Po žalbi se vodio drugostepeni postupak, a spor je rešen vansudskim poravnanjem. Stav okružnog suda u SAD nije napravio presedan po pitanju širenja domena autorskih prava na životinje, pa je upitno da li će biti isti slučaj i u sporovima u vezi sa delima veštačke inteligencije.

Veliku pažnju javnosti je privukao spor koji se trenutno vodi pred Visokim sudom pravde u Londonu, po tužbi Getty images (dobavljača slika) protiv Stability AI (kompanije za razvoj veštačke inteligencije).

Prema saopštenju tužioca, stav Getty Images-a je da je Stability AI nezakonito kopirao i obradio milione slika zaštićenih autorskim pravima i povezanih metapodataka koje poseduje ili zastupa Getty Images, bez licence u korist komercijalnih interesa Stability AI i na štetu kreatora sadržaja. Getty images, prema navodima iz saopštenja, obezbedio je licence vodećim tehnološkim inovatorima za svrhe vezane za obuku sistema veštačke inteligencije na način koji poštuje prava lične i intelektualne svojine, a tuženi Stability AI nije jedan od licenciranih inovatora.

Čini se da je u Srbiji nizak stepen svesti o značaju autorskog i srodnih prava. U prilog tome govori i izostanak domaće sudske prakse po ovim pitanjima. Upliv veštačke inteligencije u oblast kreativnog stvaralaštva će neminovno podstaći razmatranje iznetih dilema. Potrebno da se u Srbiji vodi ozbiljna javna rasprava o zaštiti autorskih i srodnih prava u doba veštačke inteligencije, kako bi se zakonski okvir prilagodio savremenim tehnološkim trendovima. To je jedini način da se stvori poslovni ambijent koji štiti prava inovatora.

Advokatska kancelarija Petrović Mojsić & Partners

Aleksandar Popović